Beskućnik

"Rekla je..." Tako počinje druga pesma i njena priča. Čuvši stihove ukaza se pred očima jasna prilika i ona upita:

- A gde si ti?

- Kod kuće, pa u izolaciji smo svi, zar ne?

Odgovor je usledio brzo.

~ Gledaj ispred sebe ne slušaj glas sem moga tu sam pored tebe, pazim da po čvrstom hodaš... Sitnija su svetla sveta u kom do sad traješ budućnost je svetla, poslušaj moj glas, rekla je... Ja sam se lomio i gradio u istom trenu... U meni je zamah leptirovih krila pravio oluje... Ja sam živeo u izmaglici neprospavanih noći, ja sam plesao u tišini, ja sam plesao u tišini... Rekla je! ~

Rekla je, Ničim izazvan

-A da zaplešemo? - upita Ona.

- Online, kako? - upitno će On.

- Ma ne, ovako, u mislima... - reče kroz stidljiv osmeh.

-Ah, da mogu ja bih.

- A šta te sprečava?

- Ništa. Već smo to radili. Šta novo možemo?

- Hmmm. Zaplešimo ljubavni ples?

- Kako?

- Kroz osećaj. Onaj lepi, nežni, onaj u kom se spajamo razdvojeni.

- Mmmm.. Bez slike?

- Bez slike i reči. Neopisivo.

- Al ja uvek vidim slike. Kako to sve izgleda, bitno mi je.. Zamišljam!

- Zaboravi ih. Pleši slušajući osećaj. Kako zvuči?

- Zvuči? Kao zvuk trube i onda prelazi u spoj više instrumenata.

Ne znam koji su, sinhronizovani su i skladni zajedno.

Evo kao ova pesma:

- Može - reče Ona.

I ples je"pao"! U ritmu brzom i uzbudljivom...

Lako i prepuštajući se, upali su u onaj osećaj bliskosti koji samo daljina stvara.

U onaj ritam koji spaja. Zauvek. Iskreno i čisto. Poput zore.

#story #imagination #music #song