Oda ljubavi

Ljubav je najtananija misao koja se oseća iz srca, najbližeg duši, u koju je utisnuta božanska iskra života, dara Božijeg.

Ljubav se ne da uniziti strahom, nit mržnjom ukaljati. Ona svetli kao svetionik na putu koji Svevišnjem vodi.

Ljubav se kao talas razbija o stene hladne čovekove teskobe koja je razdire.

Ljubav piš spev postanja i delima se bogougodnim rastapa u najsuptilniju simfoniju zajedništva. Ritmom dobrote ona pokreće.

Ljubav je nežna osnova ljudskog bića, satkana od misli milostivih, onih koje šapatom srca druga greju i koje se zvonko, poput dece smeju.

Ljubav je misao, Božijim dahom utisnuta u svest da dobro uvek dolazi na kraju.

Ljubav je sreća vanvremenska. Izvan prostora i oblika. Između jave i sna titra njena vatra i budi uspavane, bodri neutešne, osnažuje potonule. Da na svetlo dana izađu, da u mraku ne tumaraju, da u bližnjem svom sebe prepoznaju.

Ljubav se diči dostojanstvom i brani lepotom uma promišljenog, nadom oživljenom, da verujući u duh sveti oslobodi sebe od bede i stradanja potmulog čovekovog greha.

Ljibav je tren. Tren u večnosti koja spas donosi. Spas koji ozdravljuje. Spas koji otelotvoruje Boga živoga u čoveku. I daje snagu da sebe ostavi i njemu služi. Da služi na dobrobit sveta. Da dom kuci vrati. Da sestru i brata voli i čuva. Da roditelje raduje i ponos im vrati.

Ljubav je dah, kroz udah i izdah. Ko vazduh i voda, ko zemlja i sunce, Ljubav hrani i napaja. Ona vodi.

Ljubav je Bog.